Serbian Holocaust
Milutin Karan, October 20, 2012,
Interviewer: Jelisaveta Časar | Camera: Milan Džekulić | Editing: Jelisaveta Časar, Nemanja Krdžić | Webmastering: Dusan Gavrilović
Transkript intervjua na srpskom jeziku
Ja sam rodjen u selu Velika Žuljevica, Bosanski Novi, 12. juna 1934. godine od oca Bože i majke Save. Od familije sam imao sestru Jovanku, Milevu, Milosavu, Ljeposavu i Vidosavu. Majka Sava je svu tu decu izrodila.
Naša kuća u Velikoj Žuljevici je blizu rudnika Lještani. Rudnik Lještani je bio rudnik kamenog uglja. Izmedju ostalog tu se vadio i neki kolomaz za podmazivanje. To je bio nusproizvod. Za vreme bivše Jugoslavije tu su svi naši radili u rudniku kao rudari, pradeda, deda, otac i svi stričevići. Bilo je jedno pet kuća Karana koji su podeljeni davno izmedju dedova. Te godine kada je počeo rat naši su rudari još radili u tom rudniku. Isključivo su većinom radili Srbi, a bio je i poneki musliman i Hrvat koji su isto radili kao radnici. Generalni direktor rudnika bio je Perat Franc. Da li je Slovenac, Austrijanac, šta li je, ja pretpostavljam da je Austrijanac. Ne znam, on je bio uglavnom generalni direktor. U tom rudniku je bila i prodavnica koju su držali izmedju ostalog Spaso Vlatković, otac bivšeg ministra za industriju i rudarstvo posle rata Nemanje Vlatkovića, i njegov brat Relja Vlatković koji su bili u partizanima i Nemanjina i Reljina sestra. Mislim da se zvala Dušanka. Njihov otac, možda vršnjak mog dede, ako možda nije malo mladji, imao je trgovinu u tom rudniku. Taj rudnik je od moje kuće otprilike jedan kilometar. Pešice da idete.
Kada je rat počeo 6. aprila prve su jedinice stvorene u selu, u takozvanom Belinom gaju gde je stvorena prva partizanska četa. Tu su bili i moj otac i moja braća Gojko, Mladen, Dragan, stric i svi ostali. Iz Zgonjana bio je izmedju ostalih i Milan Zgonjan, koji je umro tu kao pukovnik. Narodni heroji sa te teritorije su bili Relja Goronja i Milutin Morača. Doduše, sad ih i ne pamtim sve.
Kada je ta prva jedinica stvorena, u Lještanima je već bilo ustaša koji su došli iz Zagreba i Siska. Rat je počeo i borci su narodu rekli da beži u šume i mi smo pobegli u šume. Ne samo mi sa majkom, pobegle su i familije mojih stričeva i svi. Najmladja sestra je bila šest meseci. Mi smo izbegli u šumu, medjutim posle odredjenog vremena, nekih deset, dvanaest dana, ne znam koliko je to bilo, borbe su trajale, naišao je neki Rajko Zgonjanin, partizan. Nosi pušku i ide negde iz jedinice, valjda kući da obidje familiju, i kaže mojoj majci: "Savo, vodi tu decu kući da ih nahraniš". Kada smo izbegli ništa od hrane iz kuće nismo izneli. Tamo je bilo slanine, rakije, brašna, soli, svinja, goveda u štali, svega. Majka je njega poslušala, dok stričevići od strica Jovana i strica Petra i njihove familije nisu htele krenuti sa nama.
Mi smo se iz šume vratili u kuću, a kuća je od rudnika, kažem, osamsto metara do kilometar. Pošto je mene majka smatrala najživljm od dece, kaže: "Idi Milutine sa one strane i udji kroz prozor da se otključa kuća", jer kuća je zaključana sa onom drvenom bosanskom ključaonicom. Čim sam ja prošao sa one strane, ti prozori gledaju od kuće, tada su gledali, sada ih nema, to je druga kuća,to je sve zapaljeno, odmah otuda je počela pucnjava na nas jer su nas videli dvogledom. Ja sam otvorio kuću, mi ušli i majka nam je dala da jedemo, a ustaše su već krenule od rudnika Lještani prema nama. Da je mene majka slušala svi bi ostali živi. Ja i Mileva smo ostali živi. Ona je umrla pretprošle godine. Naša kuća je sa ove strane malo u dolini, a tamo je rudnik opet malo na nekoj uzbrdici, a sa ove strane opet selo Zgonjani, predjete jedno brdo, takozvano Raskršće naše. Tu, ako predjete tamo, ustaše nisu smele dolaziti. Bojali su se, kažu - komunisti pucaju iz svakog žbuna. Videli smo ih kako frontalno idu i ja kažem majci: "Ajmo kod kuma Petra!", mog kuma koji me je krstio. On je u susednom selu, sedamdeset i nešto godina, njega i kumu nisu dirali. Mama neće, kaže: "Ajmo mi u kuću brata Jovana". To je sledeća kuća mog strica. "Tu ćemo se sakriti u njegovoj sušnici". Tu su ljudi sušili voće, šljive, kruške, prodavali i živeli od toga. Ja kažem: "Mama, 'ajmo preko", ona nije htela već je ostala tu ispred naše kuće, a mi krenuli gore preko, ja i Mileva koja je bila izmedju Milosave i Jovanke. Ja sam iza Milosave, pa posle ide Ljeposava, pa Vidosava. Mi predjemo preko preko tog brda. Tamo se opet nalaze druga prezimena, Zgonjanin se prezivaju. Tu je bila Rajka Zgonjanina njiva koja je ogradjena sa onim bosanskim prućem. Bosanci seju pasulj, misirače, Sremci kažu bundeve, i kukuruz sve zajedno. Mi predjemo preko te ograde, ja sam znao tog čoveka, i mi legnemo u tu njivu. Ja i Mileva čujemo jauke, a ne znamo gde su majka i sestre, da li su ostale tamo kod kuće. Kada se to stišalo... Ali, u medjuvremenu, kada su ove poklali, ustaše su otišle gore na to brdašce gde je Dušana Zgonjanina bila kuća. Dušan Zgonjanin je bio u partizanima, a tu mu je bila žena sa šest sinova. Oni njih nadju u kući i pokolju mu pet sinova i ženu, a Nedjo koji je umro pretprošle godine, bio je moje godište, krio se u šifonjeru i ostao je živ. Oni nisu otvarali šifonjer i ostao je. Onda su se ustaše vratile nazad u rudnik Lještane. Kada su se oni vratili, jauk se stišao i pucnjava i ja kažem Milevi: "Idi ti kod kuma Petra, ja idem da vidim gde su mama i sestre." Ja se vratim dole i vidim njih mrtve, ali ne verujem sam sebi, mali sam bio. Ja guram majku mrtvu, mislim živa je. Posle toga ja se vratim nazad. Nema više ustaša, vratile su se u rudnik u Lještane. Posle su ih partizani isterali i dosta ih je poubijano.
- Otac Vam je za to vreme bio u partizanima?
Da, on je bio na frontu. Ja se vratim nazad, a sestru sam već poslao dole kod kuma Petra. To je susedno selo, možda jedno kilometar od tog brda gde smo mi bili sakriveni. Ja se vratim kod kuma jer su kod kuće, sedamdeset i nešto godina i niko ih nije dirao. Pričam ovo kumu, a on mene teši. Dete sam bio, mene je lako bilo ubediti. Ja kažem: "Poubijani su", a on kaže: "Nisu, nisu." Pošto su ustanovili da su poklani, mi smo pobegli u šumu. Ja, sestra, kum i kuma, svi. Posle sedam dana njih su našli moj otac i brat od strica Gojko. Na frontu su saznali da su oni poklani, poubijani. Onda Stevo Zgonjanin i njegovi bratići, od njegovog brata deca, Gojko i Božo i moj otac dodju da ih pokopaju. Ne smeju se nigde pojaviti od ustaša. Morali su u toku noći da pobegnu, da ne dočekaju dan tu. To je 1941, tek je rat tri meseca, četiri. Moje su zakopali odmah ispred kuće, ispred kućnih vrata. U istu jamu i sestre i majku jer nema ko da nosi na groblje. To je pokupljeno šta su našli, jer je bilo razvučeno od svinja i kerova verovatno. Kad su moje pokopali, idu gore kod Dušana, rodjenog strica.Od tih petoro braće, sinova Dušana, našli su Nebojšu koji je bio živ, ali mu je odvaljena donja vilica. Mali Nebojša živ, a ove su strpali u jamu i čekaju. Ne smeju dete tako ostaviti. Poješće ga, razvući će ga, ubiti, i ovako će umreti. Sada se oni pogadjaju koji će da ga ubije. Neće ovaj, neće onaj i onda po vojnički: postaviš metu, svi pucaju i ne zna se ko je ubio. Tako i njega sahrane.
Ja sam bio u Domu ratne siročadi u Banja Luci i Dubici. Bilo je nas dosta dece na tom području kada smo mi 1946. došli. Kada sam otišao u Dom nas je bilo dvanaest hiljada sedamsto četrdeset dva deteta na Banjalučkom okrugu. Bili smo smešteni u Banske dvore, gde Dodik sada ulazi, gde je spomenik Petra Kočića. Dece je bilo od šest meseci do dvanaest godina. Meni je bila jedanaesta. Država je naredila, tada nije bilo televizije već jedan radio u celoj Bosni, nego je onda bio telal i on je objavio, zamolio gradjane, to su partizani naredili, verovatno komanda, ne znam, da svako od gradjana koji je u mogućnosti, koji ima kuću ili stan da primi jedno do dvoje ratne siročadi za privremeno dok država ne napravi dečje domove. Nema prostorija, nema ništa.
I odoše deca. Uzimaju ljudi po jedno, po dvoje, kako je ko mogao od gradjana tamo. Ostao ja i još jedan, niko nas neće. Na kraju ide jedna žena prema meni. Meni je onako detetu slično izgledala kao moja majka. Ja je pitam: "Kako se Vi zovete?" Prvo sam je pitao šta je. Nema feredžu, da ima feredžu odmah ja to otkačim, nema šanse. Ja nju pitam: "Kako se Vi zovete?", kaže: "Katić Jelka." Aha, ja kontam, u mom selu ima Jelka. "Koga imate od familije?", kaže: "Muža Trivuna, sina Mileta i ćerku Ankicu." Aha, ima tih imena sve kod mene. Rekoh: "Hoću kod Vas." Bila je takva procedura da gradjanin ili gradjanka koji uzmu dete idu za jedan šank i tu se uzima Trumanov paket, odnosno američka pomoć. Tu su izmedju ostalog bila i "Trumanova jaja", možda ste čuli za njih. Ja prvi put tada vidim čokoladu, nikad je pre nisam video. U tim paketima su čak bile i cigarete "Kamelija". Ja nisam ni znao šta su cigarete. Ide tamo ta moja tetka Jelka i uzima mene i vodi me u Rosulje, radničko naselje gde je sada sve soliter do solitera Tu su bile zgrade sa dva ulaza.
- Koje je to mesto?
Banja Luka. Tu nas i kupe, sa teritorije Banjalučkog okruga je sve tu skupljeno. Tu je i Novi Prijedor, Sanski Most, Ključ...
Već je veče, kasno uveče. Ja ulazim kod njih, zima je bila, i ona mene upoznaje sa mužem Trivunom, sinom Miletom koji ide u školu, a Ankica je došla iz partizana. Borac je bila, dvadeset jedna joj je bila godina. Devojka lepa, kao andjeo je bila. Ona mene upoznaje, a ja seljačko dete, 1941. sam trebao poći u školu. Znači 1945. imao sam jedanaest godina. Kažu mi gde ću spavati i tako to i počnem da živim sa njima. Ona radi u Socijalnom zavodu, Trivun radi na cesti, cestar, Mile ide u gimnaziju a Ankica došla iz partizana i čeka posao. Nije se ni udala još bila.
- Koliko ste dugo bili kod Katića?
Od 1945. do 1948. I 1948. taj brat koji je bio major i nosilac spomenice me pronadje. Gojko Karan. Ja nisam ni znao da je živ, mislio sam da su svi izginuli. Bila je neka proslava u Domu armije i tamo smo mi davali priredbu, moja škola, i ja sam recitovao. A on je već mene tražio preko Crvenog krsta ali me nije mogao naći jer sam bio privatno smešten kod tih ljudi. Pronadje me i izvuče me. Mada, 1948. oni su hteli da me usvoje, da idu u sud i da me uzmu kao svoje dete. No, on se pojavio i odvede me prvo kod njega. On je imao ćerke Nadu i Dragicu. Jedna je sada u Drvaru profesor u penziji, a druga je lekar u Banja Luci.
- Gde Vas je odveo, nazad u Žuljevicu?
Odveo me kod njega u Bosansku Dubicu. On je tada bio načelnik vojnog odseka. Umro je kao major od rana. Imao je šesnaest rana. Bio je mnogo izranjavljan u ratu. Pošto je trebao ići u POŠ, Pešadijsku oficirsku školu, on je, kada je krenuo u Sarajevo, mene ponovo vratio u Dom. Pre toga sam završio osnovnu školu, ali sam je morao završavati dve godine za godinu jer je tako naredjeno pošto smo zakasnili. Ta škola "Petar Kočić" je bila čuvena u Banja Luci. Tada je osnovna škola trajala četiri godine. Završim ja malu maturu i odem u Državnu industrijsku školu za obradu i preradu metala. Bilo je za mašinbravara, tokara, strugara, limara, a ja odaberem smer za elekromehaničare jakih struja. ta škola je trajala četiri godine i ja sam je završio. 1951. godine, mislim u avgustu, umro je taj Gojko koji je bio načelnik pešadijske 44. divizije u Kninu. I Nada i Dragica i snaja mi Radojka su u Kninu, ja u državnom domu i sada sam završio školu i hoću da se zaposlim. Neću više u školu, a mislim da me ne bi više ni držali ni školovali u Domu. Zaposlim se u "Rudi Čajevcu" i poćnem raditi. U medjuvremenu njih prebacimo iz Knina u Banja Luku. Pošto je Gojko umro, nije imalo svrhe da ostaju u Kninu. Zamene taj stan u Kninu za Banja Luku. Ja sam kao samac stanovao u hotelu "Rudi Čajavec". To nam je firma dala. Tada se lepo živelo. Mogao si raditi ako hoćeš i četrdeset osam sati u dvadeset četiri, toliko je bilo posla prekovremeno. Zaradiš! Ja zaradim za mesec dana da mogu da kupim kangar odelo, a to je bilo fantazija. Ostaneš svakog dana posle podne. Nešto pojedeš pa nastaviš da radiš. Tako je bilo dugo vremena posle rata da si mogao raditi prekovremeno koliko hoćeš i sve se plati. Radio sam, ali je malo to meni dosadilo. Pored hotela "Bosna" na tabli izadje konkurs za Vojnu akademiju. Ja još nisam vojsku služio, a priznaje se vojni rok. Ja to sve tada nisam ozbiljno ni shvatao, jurio sam devojčice. Kažem ja nekom Jovanović Draganu: "Vidi što je ovo pametno. Služiš vojni rok i istovremeno završiš školu." Ja konkurišem i nas sedam prime iz "Rudi Čajevca" sve iz cuga. Kao iz topa. Nije bilo problema da nas odbiju, samo zdravstveno da prodješ. I dan danas ima poneki živ od mojih drugova iz "Rudi Čajevca" . Mnogo smo se družili, voleli se. Nije to bilo kao sada.
Završim Vojnu akademiju. U stvari, ja sam završio pilotsku školu, ali pošto sam igrao fudbal i dobio upalu porebrice ostala mi je plućna maramica zalepljena za pluća tako da me je lekarska komisija onesposobila za letenje. Bilo mi je teško kada se to desilo, ali šta je tu je, prekvalifikuju me u tehničku službu. Morali su jer sam nastradao na službi, igrao sam za vojni tim, za vojsku. Kada sam to završio došao sam na službu u Batajnicu. Postave me za tehničkog referenta Kontole letenja na aerodromu Batajnica gde sam proveo dvadeset šest godina kao šef tehnike. Pre toga mi je priznat i letački staž. I ovako sam imao beneficirani radni staž, samo malkice smanjen. 1988. sam penzionisan na isključivo moj zahtev jer nisam više mogao, dosta sam se sudarao u vojsci sa ...
- Možemo li malo da se vratimo na rat. Mama i sestre su stradale u julu 1941. Šta ste Vi onda radili?
Rekao sam da sam ostao sa sestrom i kumom Petrom. Kum Petar i kuma su imali dva sina u partizanima, ali niko ih nije dirao jer su bili ljudi preko sedamdeset godina.
- A kada je bila ofanziva na Kozaru?
E, kada je bila ofanziva... znam koliko smo vremena ja i sestra bili kod kuma Petra. Od njihove pogibije da li godinu dana, ne znam. Posle nas je uzela tetka Andja, rodjena sestra moga oca koja je živela u sledećem selu Prusci. I njeni su sinovi bili u partizanima. Muž joj, tetak Jovo, bio je invalid iz Prvog svetskog rata, a umro je pre Drugog svetskog rata. Ili u toku rata, više se ne sećam. Mi smo prešli kod nje u selo Prusci. Kada je počela kozarska ofanziva mi smo bili zajedno sa narodom koji je komplet izbegao. Ta kozarska ofanziva se zvala i "grablje" jer ustaše i Nemci su rekli: grabi sve što uhvatiš i teraj. To je bio simbolični naziv te ofanzive. Mi smo pred "grabljama" svi, narod komplet, u Kozaru. Tu je bilo od pet meseci do petnaest godina. Sa petnaest godina su išli u partizane. Moj brat je otišao sa šesnaest godina. Bilo je mnogo naroda sa čitavog tog područja. Mnogo, mnogo. Nepregledna je šuma, velika. Mi smo bili okruženi, obruč je bio oko Kozare, a partizani, ono što ih je ostalo u Kozari nemaju oružje, nemaju se sa čim boriti. Nešto ima, ali to je...I onda se uspelo za nepunih šest-sedam meseci da se izvrši proboj fronta prema Mrakovici gde je sada spomenik. Deo naroda iz Kozare oteran je u Jasenovac, deo je poubijan, deo se probio sa partizanima i otišao kućama tamo po selima. Većina je poubijana i dosta je u Jasenovac otišlo. Kad oni bombarduju to onda idu "štuke" i to je oblak, maltene ne vidite nebo od "štuka". Nije moglo drukačije da se javi nego se partizan popne na bukvu i viče: "Narode sklanjajte se, dolazi avijacija!" Onda ljudi prave bunkere. Ja iza bukve. Pored mene pogine žena, dve krave, dvoje dece. Ne jedanput već dva, tri puta. Kako padne, tako ginu. Sve je to trajalo dok nije izvršen proboj na Mrakovicu. Kada je izvršen proboj onda su se ustaše povukle i Nemci, a partizani u jedinice. Onda smo sve do kraja rata bili sa tetkom. Kada se rat završio, ja odem u Dom a moja sestra nije htela. Ona je starija od mene. Ona ostane tu na ognjištu, na kućištu.
- Jesu li Vam zapalili nekada selo?
Sve! I kokošinjac čak gde su kokoške ležale. Ništa ostalo od mog imanja nije. Ništa! Zapalili su stoku vezanu lancima u štali. Nisu ih ni poklali da jedu, već zapalili pa su urlikali. Koji se bik otkinuo, on je pobegao, koji nije izgoreo je. Tamo je bila parola da sve što je srpsko, pa i mačku, ubiti. To je bila istina.
- A šta je bilo sa Vašim ocem?
Kada je umro sahranili ga.
- To smo pričali pre ovoga da je Vaš otac do kraja, do '45. ratovao i onda je oboleo od tifusa.
Oboleo je na frontu. I ne samo on. To je bila epidemija. Partizana je umrlo i umrlo. Epidemija od koje se ne možeš spasiti. To je bilo od ušiju, prljavštine, lošeg života, slabe ishrane, iscrpljenosti.
- Da li znate koliko je stanovništva na kraju rata preživelo, koliko ih je otprilike ostalo? Puno ih je stradalo.
Pa, jeste. Ako računam i okolinu jer veliko je to selo, tamo su kuće razbacane, raštrkane. Moji Karani su, na primer, tu u grupi, ovde Zgonjani, onde Misirače, tamo Bundule, ovde Ševići. Kako koja familija. Negde je poklano sve, negde nije maltene niko, negde... Dosta je partizana izginulo, jer su to sve bili partizani, od prvog do zadnjeg. Retko ko da je posle rata ostao živ, a koji jeste je ranjen i umro brzo. Kozarčani su bili opasni partizani. Narod koji je izbegao u te šume, sve je to išlo u Kozaru komplet, i ono što je uspelo da se vrati iz Kozare to je...Pa možda je ostalo ne više od 40% stanovništva da je preživelo. To je sve odnela Kozara, pa Jasenovac, pa ubistva usput, umiranje za vreme rata, pa posle rata. Ovo je jedna priča: od mog brata od strica, Miloš se zvao, on je bio iznad moje kuće na njivi, čuvali ovčice on i dve sestrice, opet od strica. I '43. naš neki brat od tetke došao iz partizana da obraduje nas da je živ ovaj, živ onaj, da nam kaže da se slučajno provukao i on od radosti puca iz puške i rani Miloša i Miloš umre. A dete treća mu godina. Recimo, i tako se ginulo. Nije on kriv, niko njega nije okrivio. Okolo sve, sva ta sela su stradala što su bila blizu tog rudnika...Drugo, nama je mnogo naneseno štete otuda preko Une sa Divuše gde su bili ustaški topovi. To je direktno gadjalo granatama u sela, u kuće, u rudnik. Kada vide grupu ljudi, zbegove, to odmah pucaju ustaše. Sve ustaše. A to je blizu, jer nas deli samo Una. Ima do Une četiri kilometara, a predjem Unu i eto me u Divuši, eto me u Dvoru na Uni, eto me u Hrvatskoj Kostajnici, eto me u Petrinji maltene blizu. Sve je to domet oružja. Ma kakvi, to nije ništa kakav domet oružja može da bude. I u to vreme, a sada da vam ne pričam.